Nisam ga zvala!!!
Odupirem se iz dana u dan, bez obzira što mi je u glavi dobar dio vremena - ti možeš bolje, ti možeš bolje, ti možeš bolje - mantriram redovno.
Ali on, ljudi moji, ali on kao da ne shvaća "NE", javio mi se nekidan i poslao moju najdražu pjesmu i zbrljao neke stihove i kao što bih ja sad trebala.
Pitala sam ga kako je, iz pristojnosti i iz znatiželje da ne budem lažljiva kuja koja se pravi da joj je svejedno, rekao je da mu je loše, da ne zna što će sa sobom jer pije iz dana u dan i da mu falim.
A srećo, pa što da ti ja? Vadim čašu iz usta, evo ne razumijem. Valjda da sam skontaš da ideš krivim putem, da postoje i druge stvari osim te čaše i mamurnosti svakog jutra?
A žao mi je, kako i neće kad je dečko dobričina, dobričina ali na užasno lošem putu.
I ne, ne pravdam ga, to je put kojim on pravo gazi, uvijek se može maknuti samo da hoće.
A neće.
Ja znam da ja hoću.
Small steps, small steps.